Kako sam postao Paw traveller- Moje prvo putovanje

Ja sam Crni Srećko a moj život je tužna priča sa ipak, kako se na kraju ispostavilo, srećnim epilogom.

Slankamenački Vinogradi- Paw traveller

Nemam pojma gde sam se rodio, ali sam se kao jako mali obreo u Slankamenačkim Vinogradima. Tada već nisam imao rep, neki ludak mi ga je otfikario iz ko zna kakvih bolesnih pobuda. 

Jedan mnogo fin čovek, moj spasitelj, me je odneo u svoje dvorište u vikendicu i predao na vaspitanje dvema, u to vreme već vremešnim damama, majki i ćerki- Lisi i Mazi.

Lepo su me odgojile i primile u svoj čopor kao punopravnog člana, i pravo da vam kažem uživao sam pune četiri godine.

A onda nas je proletos Lisa napustila. Maza je bila mnogo tužna zbog majčine smrti, a ja sam imao nju da me i dalje vodi kroz život pa sam gubitak bolje podneo.

Lisa i Maza- Paw traveller

Došlo je i leto, godišnje doba koje najviše volim jer smo tada svi na okupu. Dodju i dvonogi na duže pa je baš prava uživancija i izobilje hrane. Svaki čas nas pozivaju na razne gurmanluke pa nadoknadjujemo svu energiju potrošenu uzaludnim jarcanjem po okolnim brdima.

Ali, kad je došla jesen Maza se razbolela i dvonogi su je svaki čas vodili kod veterinara, a ja sam svaki put s nestrpljenjem čekao da se vrate.

Na žalost nije uspela da dobije tu bitku i napustila nas je sredinom decembra u svojoj dvanaestoj godini. Znam da su ovo ozbiljne godine za uličnog psa, ali za mene će ona uvek biti onaj devojčurak koji me je dočekao i pomogao mi da odrastem.

Ostao sam sam samcijat. Dvonogi su me obilazili na dve nedelje i donosili hranu da mi se nadje za duži period. Provodio sam vreme u svojoj kućici uglavnom spavajuci. Nisam mnogo jarcao okolo a hrane je bilo u izobilju pa sam se malo i ugojio.

Maza i ja

A onda, jednoga dana, pojavila su se njih četvorica. Kabadahije, svi do jednog krupni i stasiti, i nisu me hteli pustiti u svoj čopor. Oterali su me iz moje kuće i razbaškarili u dvorištu kao da je njihova dedovina. Neka ih neka, sunce im kalajisano, zaigraće mečka i pred njihovim vratima kad se dvonogi vrate!

Dve nedelje sam lutao po brdima potpuno sam, mnogo tužan i lavovski gladan.

Jednom sam se dok sam tražio hranu upecao i u poteznu zamku za divljač. To je bilo baš traumatično iskustvo. Ne možete ni da zamislite koliko sam bio uplašen kad me je žičana omča brzinom svetlosti stegnula za vrat. Jedva sam nekako uspeo da se oslobodim i otkinem žicu.

Moja kuća- Paw traveller

A onda sam jednog jutra čuo poznati glas kako me doziva. Odzvanjalo je sve do Dunava. Krenuo sam u susret glasu i nisam mogao da verujem kada sam je ugledao.

To je bila ona, moja dvonoga drugarica, išla je putem uzvikujući moje ime a u ruci je nosila kesicu sa hranom. Oooo da, konačno ću pojesti normalan obrok!

I posle pola sata postao sam Paw traveller. Desila se moja prva vožnja automobilom i moram reći da se posle svega što sam preživeo nisam mnogo uplašio. Najviše me je bio strah kada sam nakon sat vremena vožnje ugledao kroz prozor mnoštvo automobila, gusto načičkane zgrade i gomilu ljudi na ulicama.

Moja dvonoga drugarica me je mazila na zadnjem sedištu automobila i češkala po ušima dok mi je nežno stavljala povodac. Nisam navikao na tu djavolju stvar, a pre dve godine kad su probali da me vežu upiškio sam se pa su odustali i više nisu ni pokušavali. Znam da nisu hteli da me stresiraju pokušavajući da me malo nauče na povodac.

Ja, Crni Srećko- Paw traveller

Tako da, mislio sam u sebi, čim ona ovo ponovo radi mora da ima valjan razlog. Opustio sam se i pustio je da završi posao. Otvorila je vrata i izašli smo u to grozno okruženje ali sam brzo shvatio da i nije tako strašno.

Odlučio sam ubrzo da obeležim jednu banderu, čisto da se zna da sam bio u Beogradu.

U gradu je lepo ali ipak jedva čekam lepo vreme pa da se svi zajedno vratimo mojoj kući u Slankamenačke Vinograde!

Putopis o Peloponezu koji je pisao pas Miškin pročitajte OVDE , a kako se Antigona provela na Uvcu klikom na ovaj LINK.